Самоодрживи систем апсурда је интерактивно-аутономна, хибридна и генеративна инсталација, био-технолошка структура која је самостална, самоодржива и самодовољна форма, али и футуристичко експериментално станиште, отворено према спољним интеракцијама. Алудира на пост-апокалиптичне просторе, утопијско/дистопијске микрозаједнице засноване на новом суживоту човека, природе и технологије кроз наглашавање апсурдности појединих друштвених односа. Пројекат истражује принцип преноса информација путем различитих медија, изградњом система у којем је сваки елемент повезан са наредним и који се шири простором попут „вирусаˮ. Вештачка интелигенција бележи, модификује и ствара нове информације унутар постављеног хибридног система. Прави задатак за ову непрекидну машину не постоји, осим да се кретање одвија у континуитету. Почетна позиција система лежи у критичном односу аутора према досадашњим био-арт праксама, заокупљеним фетишизацијом научно-технолошких иновација, као и у ироничном приступу друштвеним и уметничким нормама.

Гравитациони таласи се први пут појављују у науци у Ајнштајновој општој теорији релативитета, као претпоставка која ће бити доказана тек 100 година касније. Детекција ових таласа на великим интерференционим детекторима у Луизијани и држави Вашингтон 2015. године биће проглашена открићем века, а годину дана касније биће приказана и њихова аудио-визуелна илустрација. Значај овог открића објашњава се чињеницом да гравитациони таласи, који су модерној науци били невидљиви, представљају потпуно ново чуло за посматрање универзума, који нам је до сада био доступан само кроз електромагнетна зрачења. Међутим, гравитациони таласи се, као ноторна чињеница, појављују у уметности вековима раније, заузимајући високо место у репрезентацији стварности. Набори на драперијама, као неизбежни мотив у ликовним уметностима, нису ништа друго до визуелни трагови дејства гравитације на материју. Теорија релативитета иначе не види више време и простор као независне од материје, јер их њено присуство закривљује, што значи да се ни светлост у близини масивних тела више не креће по правој линији. Рано откриће гравитационих таласа у ликовним уметностима заправо није прихваћено ни од стране других уметности. Култни аутор Олдус Хаксли надахнуто пише о наборима на драперијама као о живим хијероглифима. Не схватајући да нису у питању никакви хијероглифи, нити перцепција вишег реда, овај аутор готово административно бележење гравитационих таласа у уметничким делима сматра перцепцијом која је обичним људима доступна само под утицајем мескалина, халуциногених дрога и ЛСД-ија. Инсталацију Гравитациони таласи у овом контексту треба схватити као подсетник посматрачким наукама да опажање стварности без ликовног образовања производи огромно губљење времена.

Горан Ристер се овим радом везује за мапирање личне историје и свој први сусрет са „савременом уметношћуˮ 1993/94. године на очној клиници у Београду. Нека врста оптичке уметности и гешталт опажања у форми једноставних елемената попут црног правоугаоника и белог круга тада се аутору чинила својеврсном врстом уметности, а сада је јасно да је реч о методи лечења амблиопије. Сама терапија се одвија тако што учесник посматра круг који мења положај на платну пројектора док му је око које вежба слободно, а друго потпуно затворено. На тај се начин око вежба да буде фокусирано на објекат који посматра. Са друге стране, имајући на уму неопходност издавања посебне дозволе за употребу и руковање музејским предметима, овај аутор се одлучио на стварање сопственог музејског експоната који чува лично сећање на терапијско дејство оптичке уметности постављајући питања: „Шта је музејски експонат? Ко, и на који начин има приступ, односно, могућност да њиме рукује?ˮ Вежбач очног мишића и очног нерва тиме шири границе дефинисања појма уметност, али и појма музеј, за који је - може бити - довољна лична успомена и активна брига о њој.

Инспирисани Агамбеновим запажањем да данас све може да постане Музеј, јер овај термин „једноставно именује излагање немогућности употребе, насељавања, стицања искустваˮ, али и боравком у Фабрици стакла Панчево, Јелица Радовановић и Дејан Анђелковић интервенишу у овом кутку Музеја науке и технике додајући поставци елементе који недостају. За један музеј неочекивано, празно место у низу фотографија индустријског наслеђа, они попуњавају фотографијом панчевачке фабрике, не заборављајући и пратећу причу о животу и смрти овог постројења. Задивљени вођењем Стевана Рунда кроз музификовану фабрику и причом о тридесетогодишњем сусретању фабричког и његовог личног живота, аутори нам видео радом у комуникацији са фото-документарном грађом и фрагментима стакла пронађених in situ скицирају гранични простор између музеја као места живота и музеја као складишта. Прича о Стевану Рунду, раднику који упркос гашењу фабрике током две године свакодневно долази на посао тако постаје прича о питањима која непрестано прате музеје: чега се то сећамо и зашто, шта то чувамо и за кога, како помирити гашење живота предмета и нашу неутаживу жељу да кроз музеализацију они и даље живе, итд.

Уметница окреће изложени музејски предмет ка мапама фиктивних светова и утопија с намером да му бар делимично врати сврху. Мали телескоп, тако окренут ка немогућим световима заправо је симбол фокуса и откривања. Телескоп је мост између нас и неистражених предела. Јер, он се користи за посматрање и изучавање свемира, док је овај музејски, који потиче из прве половине двадесетог века, био окренут ка зиду. Наглашене снимљеним разговором и коментарима на Платона и Плотина, који у својим текстовима говоре о утопијама, мапе су модификоване, развучене или обојене, што представља неуспех датих микрокосмоса. Мапе су преузете из познатих књига, попут Утопије Томаса Мора или Недођије из Петра Пана. Али, телескоп уперен у њих нам говори да то не значи да такве системе и пејзаже нећемо наћи/створити у будућности. Анахрони текст који се чита и коментарише у аудио раду заправо представља основу данашње науке и упућује на везу између прошлости и садашњости.