Јелена Спаић (Косовска Митровица, 1974) ангажована је је на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду у звању кустоса Галерије ФЛУ од 2008. до 2016, а сада Кабинета графике. Реализовала је преко 30 ауторских пројеката од којих су најзначајнији Летњи програм Галерије ФЛУ/Номадски летњи програм од 2008. до данас; 2016. у сарадњи са специјализованом издавачком кућом која стоји иза бројних смелих и награђених графичких романа - ИП Бесна кобила, покреће едицију Кабинета графике ФЛУ: Владимир Вељашевић, Слободан пад, 2018 и Биљана Ђурђевић, Оруђе делања/Instruments of Activity, 2020. Пројекат Незаштићени сведок пушта у погон 2019.

Ана Кнежевић (Брус, 1993) је историчарка уметности, кустоскиња, студенткиња докторских студија музеологије и херитологије. Истражује популарну културу, сајбер простор, културу сећања. Инспиришу је архитектура, филм и музика. У скорије време највише времена посвећује истраживању мимова и ангажовању у Музеју афричке уметности у Београду. Пише о историји уметности и музејима у сајбер простору, о памћењу и заборављању (не)променљивих слика разноликог наслеђа. Део је кустоских тимова изложби Незаштићени сведок бр. 1: Афродизијак (2019), Незаштићени сведок бр. 2: МММ (2020), Reflect: Намибија 30 година након ослобођења (2020), Несврстани свет (2021).

Милан Попадић (Нови Пазар, 1979) је редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, при Семинару за музеологију и херитологију Одељења за историју уметности. Истражује, пише и предаје о теоријско-методолошким аспектима музеологије и херитологије и њиховим исходима у савременој култури. Аутор је књига Чији је Микеланђелов Давид? Баштина у свакодневном животу (2012, Награда „Лазар Трифуновић“ за критичко писање о савременој уметности и визуелној култури), Време прошло у времену садашњем: Увод у студије баштине (2015), те Дискретни шум пешчаника: баштина и њене науке (2021).

Владимир Вељашевић (Смедеревска Паланка, 1969) је члан УЛУСА и редовни професор на графичком одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Излагао је на самосталним и групним изложбама у Кини, Јапану, Тајланду, Кореји, Сирији, Канади, Француској, Шпанији, Немачкој, Енглеској, Пољској, Чешкој, Белгији, Грчкој, Бугарској, Румунији, Северној Македонији, Египту, Турској, Шведској, Норвешкој, Финској, Естонији, Аргентини, САД, Хрватској, Аустрији, Италији, Холандији, Луксембургу, Браyилу, Португалији, Аустралији, Сенегалу и Украјини. Добитник је неколико националних и интернационалних награда за графике, стрипове и илустрације.

Емилиа Епштајн дипломирала је на катедри за Етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, и мастерирала на групи за Студије културе и рода Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Ради у Музеју афричке уметности у Београду, повезујући поље музејског рада са колаборативним и интердисциплинарним пројектима сарадње. У извршном је одбору ICOM Србија. Међу скоријим изложбама на којима је налазе се: „Reflect #2 – фрагменти, фрагилности, сећања: савремена уметност Анголе“ (2022), „Несврстани свет“ (2021), „‘Ово није рат’ – ослобођење ума и земље, у мастилу и на делу“ (2021), и „Поетика свакодневице – инстаграмирање у Источној Африци“ (2019). Ауторка је хабилитационог рада: „Приче о аутентичности. Порекло предмета у Музеју афричке уметности и како је настала збирка Печар“ (2021; доступно онлајн). Међу њеним објављеним текстовима су и: „Трагом Веде Загорац у Музеју афричке уметности“ (2018); и „У чије име (не) смемо говорити: о Соџурнер Трут и 'искуству' као полазној тачки за живљење и разматрање политичког субјекта“ (2014).

Алекса Кнежевић (Брус, 1999) је инжењер електротехнике и рачунарства. Бави се имплентацијом виртуализационих окружења у приватном и јавном клауду. Занимају га технологије и методе DevOps културе као и њихова примена у ИТ окружењима. Предавач на ИТ конференцијама на тему "Мониторинг у реалном времену - AppDynamics", а има искуства и у држању лабораторијских вежби на ВИШЕР-у у улози демонстратора. Професионално се не бави развијањем веб страница/апликација, али га интересује развојни пут оваквих решења.

Далибор Аксовић, тренутно живи у Београду, док je одрастао у малој средини у Јужнобанатском округу. Од малена је волео да се бавим проблематиком налажења решења у различитим ситуацијама (problem-solving), те се тако одлучио за програмирање, са којим сам се први пут срео у својој 16-ој години. Слободно време углавном проводи окружен пријатељима или радом на различитим пројектима који му, углавном својом јединственошћу, привлаче пажњу. Увек је отворен за нове идеје и изазове, у које се неретко упушта, мотивисан потенцијалним новим сазнањима и вештинама.