Милица Ракић (1972) учестовала је у Незаштићеном сведоку бр. 1: Афродизијак. У свом раду испитује начин на који језик и култура обликују лични идентитет. Духовитом инверзијом устаљених пракси сећања и заборављања кроз љубавну игру смештену у секвенце дипломатске, политичке, колекционарске, путничке – личне и јавне – Ракић ствара ( и разара ) псеудо-песонификације сопства, непрекидне варијације променљиве у снази, променљиве у начелима, али константне у својим модификацијама.
Ивана Ивковић (1979) учествовала је у Незаштићеном сведоку бр.1: Афродизијак. Иванин номадски стил живота одредио је њену поетику који осцилира између личне историје и непостојаних сећања. Користи широк спектар медија који сви полазе од јаког цртчког нерва, преко фотографија, текстова, лајт боксова до site-specific интервенција. Ивана нас изнова суочава са различитим, али пођеднако заводљивим, културним конструктима испитујући кодификоване системе економија размене, селекције, евалуације, валоризације, тржишних вредности и моћи и њихове ефемерне приказе.
Ана Вујовић (1979) учестовала је у Незаштићеном сведоку бр. 1: Афродизијак. Своју уметничку праксу реализује кроз форму цртежа, објеката, скулптуре, инсталације и слике. Комбинацијом мултимедијалног и дигиталног, рад Ане Вујовић истражује пост-аналогно искуство - интеракцију друштва са дигиталним светом и његов однос према коренима традиционалног наслеђа.
Синиша Илић (1977) учестовао је у Незаштићеном сведоку бр.1: Афродизијак. Његов рад укључује цртање, сликање, инсталације, видео и уметничке књиге. Илићева пракса се бави друштвеним феноменима и механизмима, истражујући облике рада, напетости, социјалног насиља и стања несигурности. Музејска site-specific инсталација означава сталну поставку као низ релација, изостављених историја, и као једну од могућих временских капсула.
фото: Владан Милисављевић
Ана Адамовић (1974) учестовала је у Незаштићеном сведоку бр. 1: Афродизијак. У својој уметничкој пракси бави се проблематиком идентитета и памћ́ења, личним и колективним радом на дуготрајним фотографским, кустоским и видео пројектима. Интегришући теорију, литературу, филм, нове и старе технологије, изнова нас поставља у позицију између стварног догађаја и исконструисане ситуације. Ту исту позицију заузима и музеј.
фото: Михаило Васиљевић
Саша Ткаченко (1979) учестовао је у Незаштићеном сведоку бр.1: Афродизијак. Ткаченкова уметничка пракса отвара теме видљивости и изостављености репрезентативних, симболичких и идеолошких значења музеја. Његове уметничке интервенције су као минуциозне ерозије које веома брзо доводе до колапса - од пажљивог позиционирања уметничког дела/чина, преко јасних контекстуализација кроз разне временске и стилске епохе до пуристичке, често бруталне огољености стварности.
Милица Јосимов (1978) учестовала је у Незаштићеном сведоку бр. 1: Афродизијак. У свом раду спаја уметничке и конзерваторске методе заштите испитујући поља историјских и интимистичких пукотина. Супротставља скулпторску и конзерваторску тежњу ка атемпоралности феноменима ефемерности, људској рањивости и склоностима ка грешкама.
Ирена Келечевић (1975) учестовала је у Незаштићеном сведоку бр. 1: Афродизијак. Истражује лични простор и његове везе са јавним, који није дефинисан само традиционалном архитектуром, већ се појављује као продукт друштвене праксе трансформисан свакодневним активностима. Сажимајући историју наслеђа музејског предмета дуплира га као савремени употребни предмет, данас типичан за тржне центре и биоскопске комплексе, и отвара пролаз од суверености предмета у његовој музејској аури, право до музејског шопа.
Владимир Николић (1974) учествовао је у Незаштићеном сведоку бр. 2:МММ. Његова уметничка пракса се највећим делом креће у пољу видео уметности. У својим радовима, Николић истражује механизме ритуалног подвргавања ауторитету вере, традиције и историје уметности. Такође се бави институционалном критиком и улогом уметника у систему у којем делује, као и улогом слике у савременим режимима визуелног опажања.
Наташа Кокић (1979) учествовала је у Незаштићеном сведоку бр. 2: МММ. Наташа мапира тишину намерно нас смештајући у просторе одсутности. Сугерише нам да су ескапизми могући у оквиру њених цртачких мапа - пустих, монументално несавладивих пејзажа и картографија непостојећих области. И музеј доводи на исту раван. Никог тамо нема. Чује се само разговор о античким покушајима поимања космоса.
Горан Ристер (1985) учествовао је у Незаштићеном сведоку бр. 2: МММ. Један је од оснивача уметничких колектва Inex филм и Квака 22. Стоји иза пројекта Музеј Квака 22. Истражује ограничења чула вида и слепа поља рецепције уметничког дела које духовитом аналогијом спаја са музејским праксама.
Стеван Којић (1973) учествовао је у Незаштићеном сведоку бр. 2: МММ. Самоодрживи систем апсурда 2010-2020. Стевана Којића је попут Мебијусове траке, мноштво, а заправо једна непрекидна машина која континуирано решава задатке у круг. Кафкијански пост-кибернетички биоинжењеринг пазл, низ енигматичних датости, које када и ако се волшебно реше доводе до грешке или даљих немогућности. Промишљене симулације технолошких, али више људских ограничења.
Јелица Радовановић (1957) и Дејан Анђелковић (1958) учествовали су у Незаштићеном сведоку бр. 2: МММ. Иако инспирисани Агамбеновим запажањем да је данас на снази музеификација света и свега, те да је музеј она димензија у коју се премешта „оно што је било, а сада више није истинито или одлучујућеˮ и једноставно име за „излагање немогућности употребе, насељавања, стицања искустваˮ, аутори нам својим радом, парадоксално, дају предложак за музеј с погледом на живот, за живи музеј.